Najlepši poklon za sestru

Ukoliko tražite najlepši poklon za sestru, pre kupovine pročitajte ovu istinitu bajku.

Dora (5 godina), inspiracija i glavna junakinja Baby Lemoni priče, danas mi je ispričala nešto od čega mi i dalje srce poigrava od miline i radosti. (Ako ste propustili priču o tome zašto je Dora razlog što za  Baby Lemoni postoji, pročitajte ovde.)

Šetala je, kaže, svojim beskrajnim vrtom punog cveća jarkih boja kakve se mogu samo u bajkama videti. I još kaže da takve boje još nijedan Instagram filter nije napravio. Čudo neko. Šeta ona tako među zidinama svog dvorca, igra se sa leptirima, plete venčiće od cveća, kad na grani drveta iz neke daleke zemlje čijeg se imena sada ne sećam, ugleda snežno belu ptičicu nešto dužeg kljuna nego što joj pristaje po veličini tela. Zastala je Dora da joj se divi bar malo dok ne odleti, međutim umesto da odleti, ptičica zacvrkuta tako jasno i glasno da je Dora razumela šta joj je rekla ili bolje reći odcvrkutala. Začuđena, kako to da razume ptičiji jezik, nije imala vremena  da o tome razmišlja sada, već se usredsredila na trenutak za koji je malo reći da je bio magičan.

Ptičica: „Dora, zdravo”.

„Kako zna moje ime??”, pitala se Dora u sebi, ali nije želela na to da gubi vreme, već je hitro prihvatila razgovor zaboravivši već i na prethodno čudo – da jedna mala devojčica od 5 godina razgovara sa pticom!

Dora: „Zdravo.” Pokušavala je da sakrije uzbuđenje i da nastavi ovaj nesvakidašnji dijalog.

Ptičica: „Priđi da ti cvrkut…ovaj, da ti šapnem nešto?”

Sad mi je jasna ona stara ,,znam, šapnula mi ptičica”.

Ptičica: „Znaš, gledala sam te kako se sama igraš, sama pleteš venčiće od cveća, sama šetaš ovim tvojim prelepim vrtom i pomislila sam da bi možda poželela da imaš nekog tako kao ti malenog, neku drugaricu sa kojom bi mogla uvek da se igraš. Da li bi volela zaista da imaš nekog ko će ti biti prava drugarica, pa i više od toga? Nekog ko će se uvek igrati sa tobom, voleti te, biti uz tebe zauvek.”

Dorine krupne okice se još više otvoriše i zasvetlucaše

Dora: „Drugaricu kažeš? I više od toga?! Pa, to je moja najveća želja! Ko je ona, kako ću znati da je moja? Zaista će se uvek igrati sa mnom, hoće li znati sve moje igre? ”, imala je pregršt pitanja Dora…

Ptičica: „O, da, igraćete se svega što poželite, nikada više nećeš biti sama. I kada si srećna ali i kad si tužna. Sve što ne bude znala, ti ćeš je naučiti ali isto tako će i ona tebi pokazati mnogo toga što ne znaš iako si malo starija od nje. ”

Dora: „A šta ako njoj bude dosadno? “

Ptičica: „Nikada neće biti dosadno ni tebi ni njoj kada ste zajedno. Ona će imati posebno mesto u tvom životu kao i ti u njenom, to je prijateljstvo za ceo život, draga Dora. Čak i od kišnog nedeljnog popodneva ćete napraviti zabavu kakva do sada nije viđena u tvom vrtu. Biće vam dovoljno to što imate jedna drugu.”

Uzbuđenje i radost nije mogla da sakrije ali ipak nije skočila od sreće iako je to silno želela. Čak nije ni zavrtela svoju haljinicu u krug jer se bojala da ne uplaši svog malog sagovornika. Zamišljena na trenutak, Dora se opet trgla i smislila novo pitanje kako ptičica ne bi slučajno završila ovaj razgovor i odletela.

Dora: „O, da li je moguće imati takvog nekog? Tako nekog sličnog meni ko će razumeti sve što želim i ne želim, ko će mi u svemu popuštati, raditi sve što kažem i da se  nikada, nikada, nikada ne ljutiti na mene? ”

Ptičica zacvrkuta najmejlodičnijim smehom u stilu  kao kada se odrasli nasmeju nerealnim željama dece, a ipak znaju da u tome što nije baš sve moguće leži najveći dar.

Ptičica: „Pa… i da i ne. ”

Dora: „Kako to misliš ne?! ”

Ptičica: Tako što neće biti baš sve po tvom draga Dora, neće ti uvek popuštati, neće raditi sve što ti kažeš ali biće tvoj glas razuma, voleće te i onda kada zna da nisi u pravu, i uvek će ti ostaviti pola čokolade.”

Dora se malo zamislila, okrenula krug u svojoj malenog glavici pa reče:

„Dobro je, bar neće biti cicija. A i bilo bi dosadno da je sve po mom… Ma… to je sve savršenooo, pričaj mi još ptičice, pričaj mi.” zacvrkuta nestrpljivo Dora.

Ptičica: „Rekla sam ti, biće još bolje nego što možeš da zamisliš i poželiš. Čak i kada ne želite da radite iste stvari, i kada ne budete u istim gradovima, i kada ne mislite isto, pa i kada se malo i naljutite jedna na drugu, čak i tada volećete se najviše na svetu i bićete blizu ma koliko se kilometrima i miljama činilo daleko. ”

Dora: „A šta kažeš za te svađe, kako ćemo to? Mora da se šališ se da ćemo se svađati, pa mi već sada ne možemo jedna bez druge. ”

Ptičica: „Naravno da ćete se i posvađati, to je sve normalno, Nerviraćeš ti nju i ona tebe danas a već sutra ćete se voleti više nego juče. ”

Dorine okice igraju od sreće ali opet bi još nešto da pita, da nekako potvrdi tu svoju sreću, da je uhvati čvrsto svojim ručicama i da joj ne dozvoli da odleti kao što ptica neka može da odleti. Ali, ne i njena Ptičica koja je i dalje strpljivo odgovarala na Dorina pitanja.

Dora: „Ptičice, a da te pitam još nešto. Da li će ta moja više nego drugarica umeti da čuva moje tajne? Da li će voleti i paziti moje omiljene igračke? ”

Ptičica: „Vidi, drugarice su poprilično dobri čuvari tajni, ali ova više od drugarice će ćutati kao zalivena čak i kad je sa svih strana pritiskaju da oda neku tvoju tajnu. Ni za šta na svetu ne bi nikom rekla ni ono kad si kod tetka Maje u radnji razbila muzički karusel što je spremila za onu devojčicu sa kojoj se sada igraš u parku, pa si delove sakrila iza police sa ostalim proizvodima iz radnje. Baby Lemoni”

Dora se ljutnu malo i zatrese crnim kovrdžicama: „Kako znaš to?!”

Ptičica raširi krila želeći da joj pokretima objasni da ona sve zna, a Dora je pomislila da će odleteti pa se brže bolje potrudi da odobrovolji svoju malu pernatu drugaricu rečima:„Ma da, ali priznala sam kada su mi rekli da će toj devojčici morati da spakuju mog plišanog Kezala, kog toliko volim i nikuda ne idem bez njega.

Nego, kad sve to znaš, da li znaš da je moja omiljena knjiga Alisa u zemlji čuda i da ta ista moja teta Maja od mog rođenja sakuplja ove knjige na svim jezicima?

I samo da znaš, nije se uopšte ljutila na mene kad je iza police našla karusel u delovima”, pravdala se Dora.Ptičica: „Ja sam sigurna da ti kao lepo vaspitana devojčica znaš da nije dobro lagati ili prećutati istinu, ali mogu ti reći da ćeš u toj posebnoj drugarici imati saveznika čak i u tim situacijama. Međutim, znaj da sa njom uvek treba da budeš iskrena jer će ona znati i kad si bila dobra i kad nisi, i to bolje nego Deda Mraz! ”

Dora: „Saveznik? To mi zvuči kao da ćemo ona i ja biti baš jak tim. Nego, kada će se konačno pojaviti ta devojčica? I ko je ona zapravo? Evo, već celo prepodne mi pričaš o njoj, ali nikako da je dovedeš da je upoznam i da konačno krenemo sa našima avanturama.

Ko je ona, odakle je i kako se zove? ”

Ptičica: „Dora, ovaj veličanstveni dar koji neko tako dobar kao ti može da dobije u životu, ta podrška, ljubav, razumevanje, radost i još mnoogo toga, zove se SESTRA. ”

Dora: „S S Sestra?! Moja, samo za mene? Samo moja sestra? Pa, to je najlepši poklon za sestru! Setra je sestri najlepši poklon! Kako divno ime Sestra… Da li sam i ja njoj sestra?

 Aaa  da li mogu ja da joj dodam još jedno ime molim te, molim te?  ”

Ptičica: „Pa naravno, ti i treba da joj daš ime. Reci, kako želiš da se zove tvoja sestra? ”

Dora: „Neka se zove Tara!”, ponosno i svečano reče Dora, kao da je već pripremala način kako će izgovoriti ime Tara.

Zamahala je rukama, skakala od sreće, pevala na sav glas ali nežno i sa puno poštovanja u isto vreme Taaaraa… međutim,  kad se okrenula, Ptičice više nije bilo…Nervozno se okretala tamo-amo, tražila pogledom, trčala napred – nazad. Neka neopisiva toplota krenu joj iz grudi, penjala se ka licu i konačno – suzice se proliše po haljinici koju je do maločas vrtela od sreće.

Tužna, obešenog lica sela je pod ljubičastom mangolijom u tom svom vrtu i vrtlogu od osećanja. Odjednom se osetila tako usamljenom, već joj je nedostajala Sestra Tara jer je u svojoj glavici sa njom prošla toliko toga od rođenja preko zajednjičkog odrastanja. Nikada se nisu ovako brzo smenile radost i tuga u Dorinoj glavici. Ovoliku radost joj nijedan poklon do sada nije priredio, nije mogla ni da zamisli da je najlepeši poklon za sestru upravo sestra. Iznenada, zanjihala se ljubičasta boja oko Dore, zaplesala mangolija, sve se nekako radosno zavrtelo, začuo se klepet nekih velikih krila. Podigla je pogled i ugledala sjajno belu rodu kako u kljunu, kakav je imala i Ptičica do maločas, nosi neki zavežljaj. Roda je mahala krilima, stvorila blag povetarac koji je obrisao Dorine suze. Neopisiva sreća ponovo ju je obuzela.

Roda: „Izvini Dora, morala sam da skoknem da se presvučem i nabacim rodino perje jer, kao što sigurno znaš, decu donose rode, zar ne?! ”,  veselo je objašnjavala Roda Dori sklapajući svoja snežno bela krila i spuštajući zavežljaj na mekane cvetove otpale sa ljubičaste mangolije.

 „Kao što sam ti obećala, sestra će uvek biti tu da te razveseli, da ti obriše suze. Biće tu da ti bude saveznik u nestašlucima ali i u svim velikim i malim misijama vaših života kada porastete. Sestra je prijatelj za zauvek. Ne dozvolite nikada da posumnjate jedna u drugu, ne dozvolite nikada da vas bilo koja igračka razdvoji. Nema tih igračaka, bajki, barbika, Kezala ili svetlucavih haljinica koje su tako vredne kao poklon koji sestra može biti sestri. Možda će i biti teških dana ali će oni biti neuporedivo lepši, čak i u toj svojoj težini, kada imate jedna drugu.”

Dora: „Tek tako? Najlepši poklon smo ona meni i ja njoj? Veličanstveno…”, prošaputa Dora kroz osmeh.

 Roda: „Dora, upoznaj svoju sestru Taru. Radujte se i čuvajte jer ćete od sada imati jedna drugu zauvek. ”